FEATURED VIDEO:
FEATURED ARTICLE:
U susretu ovogodišnjem KotorArtu, kada će na svečanom otvaranju sa svojim kolegama nastupiti i sam direktor festivala, pijanista Ratimir Martinović, ali i bard srpskog glumišta Petar Kralj, zanimljivo je otkriti još jednu dimenziju bez koje ovaj festival ne bi imao takav značaj kakav danas ima. Pored samih umetnika, koji iz redova auditorijuma čine sam festival, za egzistenciju samog festivala “odgovorni” su uglavnom organizatori.
TREĆI KONCERT FESTIVALSKOG ORKESTRA KOTORARTA
Kristalne perle
Svoj treći koncert na ovogodišnjem KotnorArtu Festivalski orkestar je održao u subotu, devetog avgusta, u ckrvi Sv. Tripuna. Nakon uspešne realizacije prva dva projekta s dirigentima Mičelom Klajdom i Darinkom Matić Marović, Festivalski orkestar je svoju kotorartsku sezonu završio, s maestrom Gudnijem Emilsonom i solistom, pijanistom Ratimirom Martinovićem.
Skladno koncipiran čisto orkestarski deo programa, u stilskoj raznovrsnosti između Bartokovih „Rumunskih igara“, Nilsenove „Male svite“ i Recovog „Koncerta za orkestar“ op. 16 otkriva za crnogorsku muzičku scenu uvijek premijerne zvuke. U tom smislu, poslednje pomenuto djelo pristupilo je kao premijerno i u širem regionu. Iako je interpretacija „Rumunskih igara“ bila veoma bliska Bartokovoj percepciji tuđeg folklora, orkestar je bio taj koji je imao inicijativu, zvog čega se na momente činilo da je sam, u svojim pokretima, ostajao iza orkestarskog zvuka. „Svitom za gudače“ Festivalski orkestar je ublažio već uzavrelu atmosfesru u crkvi, koja je publici na momente unosila dodatnu nervozu.
Centar ovog muzičkog događaja bio je Mocartov „Koncert za klavir i orkestar u A-duru“, K. 414, kada je solističku deonicu tumačio pijanista Ratimir Martinović. U tu je nastalo podsećanje svih onih koji interpretaciju ovog umjetnika već poznaju na njegove interpretativne kvalitete. Suptilne pijanistkičke bravure, raspršene po klavijaturi poput razvezanih perli, pretvarale su se u kristalno čiste zvučne mikrostrukture, svojstvene Mocartu, svojstvene Martinoviću. „Ispevane“ fraze, fantastični ne grubi završeci muzičkih fraza, ukazivali su ne samo na umjetnikov promišljen pristup svojoj, pa i deonicama orkestra, nego i na Martinovićev „ratio“ koji vlada tokom čitavog djela. I, ako je na sve to doda emocija... Nije ni čudno što Mocartov „Koncert“ u ukupnom utisku, zvuči mocartovski, a opet drugačije od sveviđenog.
I, da zaokružim ovu priču orkestrom, onako kako je koncert počeo i završio se. A, završio se, naravno bisom, ali na neuobičajen način. Dvoje violinista iz orkestra uz pratnju svojih orkestarskih kolega predstavili su se kao solisti. Pjacola i njegova kompozicija „Oblivion“ u interpretaciji Marte Kojadinović i Monteov „Čardaš“ u izvođenju koncertmajstora Dušana Birača, pokazali su u stvari dodatne kvalitete članova orkestra i mogućnost njihovog ne samo zajedničkog nego i solističkog predstavljanja.
Boris Marković