FEATURED VIDEO:
FEATURED ARTICLE:
U susretu ovogodišnjem KotorArtu, kada će na svečanom otvaranju sa svojim kolegama nastupiti i sam direktor festivala, pijanista Ratimir Martinović, ali i bard srpskog glumišta Petar Kralj, zanimljivo je otkriti još jednu dimenziju bez koje ovaj festival ne bi imao takav značaj kakav danas ima. Pored samih umetnika, koji iz redova auditorijuma čine sam festival, za egzistenciju samog festivala “odgovorni” su uglavnom organizatori.
SVEČANO OTVOREN SEDMI KOTORART
Diavolo versus publicum
Iako je postalo tipično za festivale kamerne muzike da okvirni koncerti – otvaranje i zatvaranje – budu ne samo svečani, upriličeni govorima, nego i glamurozni i spektakularni, koncert ovogodišnjeg svečanog otvaranja sedmog KotorArta je u pravom smislu otvorio festival kamerne muzike. Po izvođačkom aparatu otvaranje je bilo kamerno, dok po opštem štimungu svečano.
Umetnici su se predstavili kroz dva, po vremenu nastanka i sadržaju, različita dela – narativni balet u pet činova„Priču o vojniku“(1918) Igora Stravinskog i „Karneval životinja“(1886) Kamija Sen-Sansa. Iako je prvo delo u izvornoj varijanti namenjeno naratoru, plesačima i muzičarima, u kotorartskoj verziji publika je ostala uskraćena za potpuni scenski doživljaj – dakle, za ples. Kroz tekstove, koje su skicirali sami kompozitori publiku je od muzike do muzike vodio glumac Petar Kralj.
Dok bi se o sadržaju „Priče o vojniku“ moglo govoriti kao o kompozitorovom pogledu na tragediju čoveka koji je izgubljen i nesređen, lakomislen i zato prevaren, o sadržaju „Karnevala“ bi se moglo govoriti kao o autorovom viđenju humorističkih crta životinja, „oslikanih“ muzičkim jezikom, često vrlo jednostavnom muzičkom simbolikom. Međutim, da li je i danas sve tako? U današnjem čitanju i jednog i drugog dela, kroz interpretaciju umetnika, u centar je postavljen čovek, bilo kao neko ko se odriče duhovnih zarad materijalnih stvari (u „Priči“), bilo kao jedinka slabih skropula čija egzistencija počiva i završava na jednoj „trač partiji“ (u „Karnevalu“). Kroz takve prepoznatljive situacije današnjice vodili su narator Petar Kralj i interpretatori koji su svoje jake izvođačke individualnosti uklapali u različite vidove komunikacije. Tako je muzička paradigma kojom se Stravinski služio opstala između „muzike prošlosti“ (marš, valcer, koral) i „muzike sadašnjice“ (tango, regtajm i uopšte džez muzika), a lik vojnika koji, vraćajući se iz rata, prodaje svoju violinu prerušenom đavolu, postao imenitelj ljudske slabosti i iskušenja.
S druge strane, interpretacijom Karnevala u kome učestvuju životinje, a kojima se često smejemo ne zato što su same po sebi smešne, nego što u njima prepoznajemo svoje osobine i karaktere, umetnici su ovo naizgled šaljivo delo, s veoma pitkom muzikom, učinili višestruko simboličnim. Ilustrativnost Sen-Sansovog dela, osujećenu kroz sopstvene ali i citate svojih kolega Mocarta, Ofenbaha, Rosinija, umetnici su specifično prikazali u solističkim deonicama. Kontrabasista Siniša Mazalica je ubedljivom lakoćom sviranja predstavio „teški“ ples slona, ali i vrlo odmereno aludirao na Berliozovog Fausta. Čas „nespretnih pijanista“ simulirali su Rita Kinka i Ratimir Martinović i time još jednom postavili pitanje „ko zaista može da bude pijanista?“. Kukavičji zov u klarinetu Aleksandra Tasića nije bio samo tonsko slikanje nego i signal opreza i straha pred kojima se čovek današnjice nalazi. I, možda najviše od svega, umiruća pesma labuda u tumačenju violončelistkinje Timee Kalmar bila je ne samo lirski centar ciklusa, nego i dokaz da nije teško otkriti najtananija ljudska osećanja, ili pak dirnuti u njih.
A, kakav će karneval pružiti ovogodišnji KotorArt, ostaje da vidimo.
Boris Marković